Šta nam donosi Čudesna žena? Recenzija filma “Wonder Woman”

Autor: Tamara Živankić


Bili smo nestrpljivi da kupimo kartu za najnoviji superherojski spektakl – film o Čudesnoj ženi. Očekivanja su bila izuzetno visoka i pothranjivana sjajnim trejlerima mesecima unazad. Oni su nas, nesumnjivo, držali u niskom startu, spremne da pohitamo u bioskop da vidimo šta su nam to pripremili rediteljka Peti Dženkins i scenarista Alan Hajnberg u saradnji za Zekom Snajderom i Džejsonom Fuksom kao tvorcima priče.
Da lepota izraelske glumice Gal Gadot predstavlja pravo uživanje za oči, suvišno je isticati pored već opšteg oduševljenja javnosti. Ali i pored nje, u filmu ima još dosta toga lepog. Kao što je na primer samo ostrvo Temiskira na kojem žive Amazonke, a onda i izvanredne borilačke koreografije tokom filma, budući da ne odišu nasiljem koliko elegancijom pokreta. I što se tiče izgleda i kostima samih ratnica, pronađena je prava mera kojom je uspešno naglašen seksepil, ali ne preko granice ukusa. Koni Nilsen i Robin Rajt, kao Hipolita i Antiopa, odlično su odgovorile izazovu svojih uloga.


Dajana, princip ljubavi i mira, suprotstavlja se zlu čovečanstva verujući da uzrok tog zla deluje „spolja“, a da su svi ljudi po prirodi dobri. Junakinja osvaja jednostavnošću svoje životne filozofije, detinje čiste, naivne i beskompromisne. Film otuda prikazuje njen inicijacijski put u svet ljudi, uz neizbežno gorko razočaranje, rekli bismo čak buđenje, nakon kojeg će se naći u situaciji da načini suštinski izbor što ga pominje u početnim i završnim scenama. Ostaće iz ovog filma nekoliko zvučnih, mada ne toliko inovativnih misli za citiranje, kao i verovatno večito pitanje – zaslužujemo li mi Dajanu Prins? Njen odgovor smo čuli i videli, a odgovor u sebi svako od nas može (a i morao bi) tražiti iznova i iznova.
Možda je bila dovoljna samo jedna replika kojom se ističe ljubav kao pobednička sila kreacije, života. Njenim ponavljanjem, a ponavljanje samo po sebi gotovo nikada nije dobro u umetnosti, ipak se nepotrebno skliznulo u patetičan ton, što su već primetili neki kritičari. Očigledno da su pisci priče imali potrebu da ovaj stav naročito naglase gledaocima, pamakar to i ne bilo toliko suptilno. Što je razumljivo ako uzmemo da još od filozofa Empedokla, iz 5. veka p.n.e, sila Ljubavi zauzima posebno mesto u čovekovoj misli o onome što ga okružuje i od čega je i sam sazdan.Ovaj umni Grk je u svojoj kosmogoniji učio o elementima od kojih je sačinjen svet, a to su vazduh, zemlja, voda i vatra, uz delovanje principa Ljubavi i Mržnje koji stvaraju i razaraju.

Ljubiteljima kinematografije poznato je da je Luk Beson svojantologijski film „Peti element“ (The Fifth Element, 1997), gradio upravo na ovoj temi. Sa druge strane, pomalo sladunjavosti i naglašene emotivnosti ne nalazimo prvi put u jednom superherojskom filmu. A budući da i samaideja superheroja nosi u sebi dosta toga romantičarskog, čini sporna mesta u filmu ako ne prihvatljivim, onda bar razumljivim.
Složićemo se da Čudesna žena predstavlja veoma provokativnu tema za razgovor, na više nivoa. Njen lik jeste nastao kao odgovor na obilje muških strip junaka i samim tim nosi sa sobom određenu poruku autora, V.M. Marstona, koju treba razmatrati u kontekstu feminističke teorije. Ovom poprilično nepopularnom pojmu skloni smo da u svakodnevnoj upotrebi dodelimo negativnu konotaciju. Ali, valja se s vremena na vreme podsetiti njegovog izvornog značenja i razloga iz kojeg je nastao – a to je da definiše i uspostavi rodnu ravnopravnost obezbeđujući politička, ekonomska i socijalna prava ženama.
Dakle, ovde dominira junakinja, žena i to je ono što je svakako bila novina u svetu stripa 40-tih, a i danasoneobičava ovakvu vrstu filma.Ali, kao i u drugim ostvarenjima o superherojima, bitan segment nepobedivosti protagonistačini taposebnodraga osoba koja je uz njih u trenucima pada jer junaci ne mogu sami.


Primedbe ovom prilikom stavljam humoru Stiva Trevora jer, uz svo razumevanje da je malo komike neophodan sastojak u ovom žanru, u pojedinim situacijama ipak poprilično banalizuje čitavu priču. Inače, Kris Pajn, kojeg volim da zovem Sinatra, što zbog sjajnih pevačkih sposobnosti, što zbog imidža plavookog šarmera, solidno se pokazao kao Dajanin saborac i saputnik. Najveće zamerke idu interpretaciji Dejvida Tjulisa kada je reč o liku ser Patrika, i to u završnici filma. Nisam mogla da se otmem utisku da je preda mnom jedan od gostiju Reneovog lokala iz serije „’Alo, ’alo“, što mi je potpuno pokvarilo doživljaj ovog zlikovca.
„Čudesna žena“ itekako drži pažnju i neophodnu napetost, a čak i u onim slabijim momentima, uživaćete u lepim kadrovima. I naravno, nakon ovog bioskopskog iskustva, još nestrpljivije ćemo iščekivati novembar za kad je zakazano druženje sa dragom nam družinom „Lige pravednika“.

 

Ostavite komentar

%d bloggers like this: