Razgovor sa Dimitrijem Vojnovim

Dimitrije Vojnov rođen je u Beogradu, 1981. godine. Domaća javnost prvi put upoznala ga je u filmu “Tito i ja”, što je bila njegova prva i jedina uloga. Sam Dimitrije kaže da ni pre, ni posle toga, nije razmišljao o tome da se posveti glumi, jer smatra da ne bi bio dobar u tom poslu. Međutim, ostaje u svetu filma. Sa zvanjem diplomiranog dramaturga, Dimitrije piše scenarije i radi na filmu i televiziji. Tvorac je koncepta Novog srpskog filma i veoma zauzet scenarista koji piše na nekoliko frontova.

dimitrije-vojnov01

BB- Pre svega, drago nam je da imamo prilike da porazgovaramo sa Vama. Delujete kao osoba kojoj je bitno da ostane pri svojim stavovima koliko god se oni ne sviđali drugima. To zaslužuje poštovanje. Vodite li se onom Gandijevom: “Čak i ako ste potpuno sami, istina je istina”? Koliko puta treba da se ponovi istina, kod nas, da bi konačno postala istina?

DV – Problem sa istinom nije u tome da je ljudi prepoznaju već da iz nje nešto nauče. Istina se lako prihvata, ali teško je ponašati se u skladu sa tim saznanjem. Ipak, suočavanje sa istinom na duže staze je uvek pravi izbor. Ne želim da sudim da li su moji stavovi ispravni ili ne, da li je ono u šta verujem ili šta propovedam istina, ali kad je reč o problemima naše kinematografije spadam među retke koji javno zastupaju njeno temeljno reorganizovanje, uprkos tome što to mnogima danas ne odgovara.

BB – Svi koji kritikuju vlast bivaju, u neku ruku, izopšteni. Na žalost, to nema veze samo sa našom zemljom i zemljama “slabije demokratije”. Bili Korgan, pevač Vašeg omiljenog benda, Smashing Pumpkins, izjavio je da, od kako je postao kritičar vlasti, više ga nema na mainstream medijima u Americi. O nedostatku podrške države prema vašim delima najbolje govori jedna Vaša izjava da od sedam filmova, koliko je do tada bilo snimljeno po Vašim scenarijima, ni jedan nije dobio podršku Filmskog centra Srbije na konkursima. Gde čovek može naći snagu da istraje u svojim stavovima, odnosno, da li je trpnja skuplja od zadovoljstva i neokaljanog obraza, na kraju dana?

DV – Poređenje sa Bilijem Korganom je laskavo ali je njegov slučaj umnogome specifičan jer cela infrastruktura u kojoj je on funkcionisao više ne postoji i on je primer umetnika koji zapravo ne može da se snađe u novim okolnostima, a one su zbilja iznenada, kao stihija, transformisale popularnu muziku. Kod nas je problem drugačiji, stvari se presporo menjaju tako da zapravo nas ne zatiču promene već tavorenje., Moja pozicija je paradoksalna jer sam ja počeo kao filmski kritičar, potom postao autor a usput i kritičar sistema. S jedne strane, postavlja se ozbiljno pitanje da li čovek može da pomiri ove tri pozicije. Kad je reč o filmskoj kritici i autorstvu, svakako da može, mnogi autori su počeli kao kritičari, naročito u Francuskoj u koju se naše filmadžije kunu. Međutim, koliko god da su njima Godar, Trifo, Rivet i ekipa uzori, nije im bilo prijatno kada su se oni našli u poziciji da su kritikovani, pa se kod nas u principu loše gleda na autore koji dolaze iz kritike. Primer Ace Radivojevića i mene je bio dovoljno jasan za sve, tako da danas ima vrlo malo mladih studenata FDU koji se bave kritikom iako je ovaj fakultet ranije bio rasadnik. I verovatno je dobro što je tako. Klinci shvataju da je bezveze da danas napišu da je neki film Olega Novkovića bezveze a da im se ovaj onda napija krvi sledećih deset godina. Dakle, ako je u mnogo jačim i razvijenijim kinematografijama od naše potpuno legitimno početi kao kritičar a potom postati autor, ne vidim zašto je to problem kod nas, osim ako nisi pišući pogodio neki nerv. Ja izgleda jesam. Ipak, nije mi žao što sam se bavio kritikom, prvo zato što sam mnogo naučio na filmu, a mislim da sam i neke druge mnogo naučio o filmu i nekim svojim postulatima uticao na pozitivne promene u našoj kinematografiji. Potom se postavlja pitanje kako biti kritilčar sistema i autor koji od tog sistema zavisi. Pa opet, vrlo jednostavno. Kod nas je sistem ne samo pod kontrolom autora, već on sam bez nekih jasno definisanih kriterijuma oblikuje sliku kinematografije. Dakle, u Srbiji ne možeš da kažeš kako tvoja dela govore umesto tebe. Ne, moraju da govore i dela i autori.

dimitrije-vojnov01rasfoto-goran-srdanov_ff

BB – Gde crpite entuzijazam za posao kojim se bavite, s obzirom da je to profesija koja se, na neki način, uzima zdravo za gotovo u našoj kinematografiji?

DV – Bavljenje filmom je bolest zavisnosti. Ne znam nikoga ko je uzeo da se bavi filmom i odlučio da iz toga izađe. Dakle, razlog nije isključivo stvaralački, ima nečega u toj stalnoj borbi što motiviše ljude. Prekaljeni narkomani kažu da je “skidanje” zapravo štetnije od drogiranja, pa ja vođen time ne prestajem da se bavim filmom, i to intenziviram. Ono što me je zamorilo i čime se bavim manje jesu upravo ona gorepomenuta sistemska pitanja. Svojim višegodišnjim procenjivanjem situacije došao sam do zaključka da je našoj kinematografiji potrebna temeljna promena na koju niko ne bi pristao. Imam ideju kako bi to izgledalo, ali je nemoguće. Pošto je prava promena za sada nemoguća, ne zanimaju me ova šminkanja mrtvaca.

BB –  Projekat “Julija in alfa Romeo” završen je i premijera je zakazana za 17. septembar u Sloveniji (po IMDB-u). Ovde nije mogao da ima prođu, izjavili ste ranije. Koliko “klanovi” čvrsto drže domaći film, ima li ih uopšte i da li se stvari menjaju?

DV – Scenario za film “Doba nevinosti” smo gurali nekoliko godina Danilo Bećković i ja. Neuspešno. Onda smo počeli da radimo na nekim drugim projektima a “Doba” smo plasirali u Sloveniji. Tamo je prošao iz prve na konkursu za finansiranje omladinskog filma, a Danilo je posle snimio “Malog Buda”, jedan od naših najgledanijih filmova od osamostaljenja Srbije do danas. Dakle, i Danilo je sve vreme bio validan autor i “Doba” je bilo validan projekat, samo ne u Srbiji. Srećom, kao što su učesnici Crnog talasa morali da idu u Sloveniju pod političkim pritiskom, tako sada autori repertoarskog filma moraju da idu tamo i snimaju filmove za publiku. “Julija in Alfa Romeo” je dakle slovenačka verzija “Doba”, reditelj Blaž Završnik i scenarista Andrej Zupanc su napravili svoje viđenje priče, snimili su svoj film i dali mu jednu novu dimenziju i lični pečat.

BB – Da li ste zadovoljni tokom postprodukcije i završnom montažom filma “Julija in alfa Romeo”? Kakvu mu budućnost predviđate? Festivali?

DV – Svi su jako zadovoljni filmom. Mislim da će imati ozbiljnu bioskopsku distribuciju a pošto je slovenačka televizija producent verujem da će generacije mladih Slovenaca stasavati uz taj film.

BB – Odlučili ste da sa producentima iz Slovenije radite na novim projektima. Da li je rano ili je vreme da nam kažete o kojim je projektima reč?

DV – Radimo na nekoliko stvari. Mislim da je sledeća stvar koju ćemo realizovati film “Pacijenti”, opet omladinska sportska drama o mladim košarkašima i iskušenjima sa kojima se suočavaju kada dođu na prag potpisivanja profesionalnih ugovora. Život je počeo da pomalo i imitira ovaj scenario, naročito na primeru mladog slovenačkog košarkaša Luke Dončića koji igra za Real Madrid i u fokusu je cele evropske košarkaške javnosti. Goran Dragić je ovog leta potpisao ugovor od 90 miliona dolara u Majamiju, dakle jasno je da košarka ima jako visok nivo u Sloveniji i da se gleda kao ozbiljan profesionalni sport. Smatram da je ovo tema koja govori o univerzalnoj temi mladih ljudi koji se bave sportom, dakle nečim što j lepo, što treba da ih učini zdravijima, socijalizuje itd. a onda se nađu u situaciji kada košarka počinje da ih kvari, i fizički i mentalno. To je prisutno u vrhunskom sportu svuda u svetu a naročito u našem regionu. Film će režirati Marko Naberšnik, poznat slovenački reditelj.

BB – Ove godine trebalo bi da bude gotov i film “O bubicama i herojima”. Postprodukcija je u toku. Kako napreduje film i recite nam nešto o njemu.

DV – Taj film je jedna dosta neobična autorska vizija reditelja Petra Pašića, tehnički vrlo zahtevna i složena. Mislim da treba očekivati film na tragu autora kao što je recimo Mišel Gondri.

BB – U nedavnoj izjavi, posle završetka Festivala u Puli, Darko Bajić iznosi mišljenje slično Vašem, “da je neophodno trajno rešenje za finansiranje srpske kinematografije, koje bi obuhvatilo i stimulaciju bioskopa, ali i obezbeđivanje profesionalnih uslova za snimanje”. Koliko je to realno?

DV – Pitanje finansiranja našeg filma je važno utoliko što upumpavanje para u produkciju ućutkuje filmske radnike. Inače, finansiranje je samo vrh ledenog brega. Problem naše kinematografije nažalost nije finansijski već organizacioni i zašto ne reći kadrovski. Kad je reč o profesionalnim uslovima rada, njihovo uspostavljanje bi bilo važno, pod uslovom da se kinematografija učini profesionalnom u svakom svom segmentu. Plašim se da u ovoj izjavi poziv na profesionalizaciju nije podrazumevao njenu sveobuhvatnost. Imajte na umu da najglasnije pozive na poštovanje Zakona o kinematografiji upućuju ljudi koji ne plaćaju svoje saradnike, što je inače predmet nekog drugog odavno usvojenog zakona.

BB – Čiju kinematografiju izdvajate, kao nešto što najviše rezonuje kod Vas?

DV – U tom smislu nema puno dilema. Kada kažem “film” mislim na Holivud. Izvan Holivuda, sa velikom pažnjom i poštovanjem pratim Južnu Koreju. Mislim da oni imaju sjajnu, umetnički vrednu i tehnološki visokorazvijenu kinematografiju.

BB – Šta se dešava sa “Ederlezi Rising”-om? Da li su se administrativne prepreke rešile?

DV – Posle godinu dana smo konačno uspeli da se izborimo da dobijemo ta sredstva posle duge administrativne agonije i sada se spremamo za početak snimanja koji je zakazan za septembar. Vrlo smo motivisani, radi se punom parom. Problemi sa Filmskim centrom Srbije naravno pokazali su da je ova institucija nekome majka a nekome maćeha, međutim, ekipu “Ederlezi Risinga” čini grupa vrlo upornih pastoraka, siročadi i kopiladi, tako da smo sve prevladali i nadam se da ćemo nadoknaditi tu energiju koju su nam oduzeli problemi sa FCSom, medijima itd.

ederlezi rising

BB – Da li je publika rekla svoje po pitanju filma “Mali Budo”? Hoće li biti nastavka?

DV – Publika je izvanredno prihvatila naš film i pokazala je da želi da vidi novi film te ekipe. To neće biti nastavak “Malog Buda” već “Jesen samuraja”, romantična komedija o umirovljenom karatisti koji upoznaje samohranu majku čijeg sina poučava i shvata da je ljubav najopasnija borilačka veština.

BB – U jednom intervjuu rekli ste da se trudite da svakoga dana pogledate neki film koji ranije niste gledali. Imate li neku procenu, koliko ste ih ukupno pogledali (pretpostavljamo da se ponekad omakne i neki filmski maraton, kao kod svih ljubitelja filmova)?

DV – Ne znam. Ja volim film i ne gledam ga da bih udarao recke.

BB – Pokušavate da budete popularizator filma. Pokušavamo i mi. Svako na svoj način. Vredi li to, na ovim prostorima?

DV – Apsolutno. Ljudi vole film i žele da ih neko uputi šta da izaberu iz mnoštva koje im je sada dostupno. Nadam se da će uskoro, kada počne da se bolje validira oglasni prostor na internetu od toga moći i da se živi. Žao mi je što u našim mejnstrim medijima više nema filmske kritike ali ne mogu da kažem da je film kvantitativno slabo zastupljen. Dosta se piše o filmskim temama, čak i nekim uskoesnafskim, kao što su previranja u Filmskom centru i sl.

vojnov

BB – Šta radi Dimitrije Vojnov ovih dana? Da li ste u Beogradu i da li leto utiče na “sednice Otadžbinske uprave” vašeg društva, s obzirom na letovanja i godišnje odmore?

DV – Ovih dana, Lazar Bodroža i ja radimo neke završne izmene na scenariju za “Ederlezi Rising”, prilagođavamo ga na nivou detalja glumcima. Čekam dolazak “Šifre: UNCLE” u naše bioskope, imam dobar predosećaj oko tog filma. Polako pripremam svoj novi scenario koji bih pisao na jesen ako sve bude kako treba.

BB – Volite i dobru knjigu, kada nađete vremena za nju. Šta možete preporučiti našim posetiocima?

DV – Recimo, roman “Stvaranje sveta” Stivena Fraja. Fina priča o tome šta bi se desilo da neko danas pronađe način da ubije Hitlera u detinjstvu i time spreči njegov dolazak na vlast. Idealna knjiga za naš narod u kome svi istorijski događaji zauvek traju.

BB – Hvala na razgovoru i vremenu izdvojenom sa posetioce Blockbuster-a

%d bloggers like this: