Poetika Kristofera Nolana, recenzija filma “Dunkirk”

Autor: Tamara Živankić


Kada Kristofer Nolan najavi novi film, to je već samo po sebi događaj za ljubitelje kinematografije. A dani pred njegovu premijeru, razumljivo, protiču u znaku velikog nestrpljenja i najrazličitijih predviđanja. Jer sve čega se, u tematskom smislu, dotakao ovaj renomirani filmejker, pretvorilo se u zlato – dovoljno je napomenuti da govorimo o reditelju i scenaristi „Mračnog viteza“ (The Dark Knight, 2008), „Mementa“ (Memento, 2000) i „Početka“ (Inception, 2010).

Foto: Warner Bros.

Dosadašnje kritike Nolanovog najnovijeg ostvarenja „Denkerk“ (Dunkirk, 2017), kako domaće tako i strane, uglavnom korespondiraju kada je reč o oceni. Iako nema sumnje u to da će film pobrati brojne nagrade, kao i da je obećanje njegovih tvoraca po pitanju tehnički fascinantne realizacije ispunjeno, čule su se i ozbiljne zamerke. One pre svega idu na račun nedovoljno razvijenih likova, odsustva vodećih junaka i slabe emotivne iznijansiranosti. Postavljaju se i pitanja koliko se u filmu držalo do tačnosti u prikazivanju istorijskog događaja, kao i do jasnog pričanja priče.
Ovakve reakcije publike ne čude ako imamo u vidu činjenicu da smo naviknuti na heroje, kao i na blagonaklone režisere koji nam nude uvod, razradu i zaključak. Nolan pre bira princip in medias res.Tačno je da nam godi kada smo u stanju da podrobnije upoznamo likove, te da se na emotivnom nivou saživimo sa njima, što je uglavnom i slučaj u holivudskim adaptacijama ratnih sadržaja. U ovogodišnjem spektaklu koji tematizuje čuvenu „Operaciju Dinamo“ u toku Drugog svetskog rata, autor se odlučio za pristup koji odstupa od uobičajenog.

Foto: Warner Bros.

Trebalo bi pažljivo odabrati tačku sa koje ćemo suditi filmu, osluškujući pri tom intenciju reditelja. Čini se da je on hteo da izbegne situaciju u kojoj izdvojeni pojedinci imaju povlašćeni položaj u odnosu na priču. Nolan poseže za stvaralačkom odlukom da na tom nivou načini odnos inverzije. U fokusu su, dakle, događaji – surova borba za preživljavanje, stradanje i to uz veliku napetost i neizvesnost. Sveobuhvatnost uvida u dešavanja pokušao je da ostvari prikazivanjem radnje na više planova – pre svega kroz opštu uskomešanost i ustreptalost na plažama Denkerka, a onda i praćenjem borbi u vazduhu. A određeni pojedinci su tu, samo nisu u prvom planu.

Foto: Warner Bros.

Zašto? Možda baš zato da bi atmosfera ovog ostvarenja bila u skladu sa vanrednim stanjem rata u kojem su vrednosti poljuljane, a čovek sveden na oruđe za borbu, meso i brojku. U takvim okolnostima nestaje svest o pojedinačnom, vrednost ljudskog života je relativna. Bezimeni junaci izjednačeni su u beznađu.
Iz takve perspektive još veću težinu ima podvig „malih ljudi“. A to je ono što se ovim filmom podvlači. Nema heroja epskih razmera u prvim redovima, niti grandioznog završetka, ni prisustva patetike kao „pojačivača“ pažnje i doživljaja jer je stvarnost bila dovoljno čudesna.

Foto: Warner Bros.

Prema Nolanovim rečima, likovi u filmu su inspirisani i zasnovani na stvarnim učesnicima ovih ratnih zbivanja, ali su plod fikcije. On je dalje otvoreno je govorio o još nekim intervencijama vezanim za izgled aviona i brodova, odnosno, o detaljima koji su prilagođeni filmu, ali uz isticanje da se sve vreme negovao odgovoran odnos prema istorijskim faktima. A kada govorimo o zamerkama po pitanju jasnoće u predstavljanju događaja, verujem da su tvorci filma računali sa pripremljenom publikom i na to da će „pripovedanje“nesmetano ustupiti mesto slobodnom umetničkom pristupu.

Foto: Warner Bros.

Netačno je i nepravedno bi bilo tvrditi da u filmu ipak nema emotivnog naboja (dobar kontraargument tome bi bila scena u kojoj zapovednik Bolton ugleda nadolazeće spasilačke brodove), kao i to da su likovi u potpunosti šuplji, plošni. No, ove sekvence su nenametljive. Nama je, ipak, jasno zašto je ocu poginulog pilota stalo da spase što više vojnika, tronuti smo postupkom mladića koji, na kraju, u novinama oglašava svog druga kao heroja i time mu ispunjava poslednju želju. Razumemo zašto pripadnik RAF-a spaljuje svoj avion, a ništa slabiji efekat ne izazivaju ni Čerčilove reči koje spaseni čitaju u vozu, na putu do kuće.
Ima, svakako, momenata u „Denkerku“ koji su uspeli i koji su manje uspeli, a najvažnije je pitanje da li je ispunjeno ono što je bila namera filma. A deluje da je Nolanov debi na polju ratne tematike imao za cilj da nas, u vremenima međusobnog otuđenja, podseti na jednu veličanstvenu priču o ljudskoj solidarnosti.

Ostavite komentar

%d bloggers like this: