“King Arthur: Legend of the Sword” – prvi utisci

Autor: Tamara Živankić


Raskošno i brzo – reči su koje bi u prvi mah poslužile kao odrednica za dugoiščekivanu novu adaptaciju arturijanske legende.
Priča koju su potpisali Dejvid Dobkin i Džobi Harold, a na osnovu nje scenario načinili Harold, Gaj Riči i Lajonel Vigram, donosi dosta novinau odnosu na dosadašnja bavljenja ovom tematikom. U vidu stilskih inovacija, svakako, ali i inovacija na planu samog sadržaja. Poznato je da još od prvih zapisa o Arturu, pa preko srednjovekovnih tekstova o ovom vladaru, postoje različite varijante u pripovedanju o događajima, bilo da su oni istorijske činjenice, kojih je malo, ili plod fikcije. Samim tim, odnosi u koje su postavljeni akteri ovih mnogobrojnih priča variraju, već prema potrebama epohe u kojoj je priča nastala, ili afiniteta samog umetnika koji je uobličava. Ovoga puta, autori se odlučuju za snimanje jednog bildungs filma, o odrastanju glavnog junaka u kralja. Izgnanog iz porodičnog doma i sticajem okolnosti bačenog u svet, odakle će se on, sa jedne potpune društvene margine, uzdići do mesta koje mu pripada.


U nekoliko tekstova povodom filma „Kralj Artur: legenda o maču“nailazimo na konstataciju o naporu koji se mora uložiti ne bi li se radnja ispratila. To u velikoj meri zaista jeste slučaj. Čak i za brzo oko ljubitelja akcionih filmova, scene borbi su gotovo neuhvatljive. Brojne, dinamikom nabijene i koloritne scene sukoba, akcije, ne ostavljaju mnogo prostora za koncentrisanje na priču i uživanje u njoj. Ona je zapravo je vrlo jednostavna i skoncentrisana, kako je to ekipa filma u intervjuima i izjavila, na prvo poglavlje poznate legende, kakvog su ga osmislili Dobkin i Harold. Otuda se možemo složiti da je u redu da akcenat bude pre na načinu na koji se ta, ne naročito složena, priča obrađuje, tj. na pokušaju da se ona oneobiči. Tu, prirodno, dolazi do izražaja lični pečat reditelja. Rekli bismo da se radi o prepoznatljivoj Ričijevoj krimi komediji transponovanoj u vreme britanskog vladara, krajem petog i početkom šestog veka. Na delu je poigravanje sa žanrovima. Film se kreće od krimi komedije, „heist“ filma, akcije, drame do epske fantastike. Oslikan je specifičan društveni milje, kakvog ovaj filmotvorac gotovo redovno bira – šarmantni banditi koji se vode pravilima i hijerarhijom ulice, kao i zamršene situacije u koje dolaze. Ono što može poprilično da zasmeta, jeste naglašena upotreba skokovitog pripovedanja među junacima, praćenog scenama događaja o kojima se priča. Kako je ovo umetničko rešenje upotrebljeno više puta, stiče se utisak da u filmu ima mnogo prepričavanja i nagomilanih posredno datih događaja. Vrlo neobično za film u kojem bismo, ako ni zbog čega drugog, onda zbog dužine, očekivali bolji raspored radnje u manje zahtevnom ritmu, gde možemo postepeno da sagledavamo likove. Ali, treba imati na umu da se radi o Ričijevskoj adaptaciji poznate teme. Poklonicima njegovog opusa biće zabavno koketiranje sa različitim pravcima i vrlo intenzivnih dva sata i šest minuta provedenih u bioskopu, dok publika koja preferira malo tradicionalniji pristup, može izaći prilično razočarana.


Pitanje ukusa je, na kraju, da li nam se sviđa ovakav pristup temi, ali činjenica je da je Riči u okviru svoje zamisli dao svoj maksimum. Film je sve samo ne dosadan, doza humora isprva deluje neobično, ali je fino uklopljena. Prelomne scene su dosta efektno istaknute i to upravo one koje prikazuju Arturov susret sa mačem i kasniji odnos prema njemu, koji je ovde, uslovno rečeno, i jedan od glavnih junaka.
Odabir glumaca je prilično dobar. I mada nailazimo na mnoštvo likova, film ne obiluje velikim imenima, što doprinosi sposobnosti da se gledaoci užive u priču, a i tri slavna glumca koja susrećemo, uspevaju da autentično iznesu svoje uloge, tako da je epski svet koji se prikazuje dočaran vrlo sugestivno. Odabir muzike je takođe odličan, njome se umnogome pojačava opšti doživljaj.


Koliko god da sam sve manji ljubitelj Čarlija Hanama, kojeg je sve više i više u medijima u poslednje vreme, zaista njegovoj interpretaciji Artura, kakvog ga vidi reditelj „Dve čađave dvocevke“ i „Sneča“, nema se šta zameriti. On je uspešno spojio sve – dečački blag izraz lica, čvrstinu, mangupski stav i plemenitost. Što i odgovara glumčevoj definiciji kada govori o junaku kojeg tumači: „A little gangster with the heart of gold.“ Nosilac uzvišene epske atmosfere, kojoj bismo ses pravom mnogo više nadali u ovom ostvarenju, jeste kralj Uter Pendragon, kojeg igra Erik Bana. S druge strane, Džud Lo kao glavni antagonista pleni svojom interpretacijom Vortigerna.
Lično, nadala sam se da će se među likovima naći Merlin i Lanselot. Ali, tvorci priče su verovatno računali sa njenim nastavkom, te, ukoliko do toga dođe, i pored neslavnog statusa ovog prvog poglavlja na blagajnama širom sveta, nadajmo se da ćemo u narednom imati prilike da vidimo najpoznatijeg čarobnjaka na svetu i vrlog viteza od časti.

Ostavite komentar

%d bloggers like this: