Gledali smo “Blade Runner 2049” – recenzija

Režija: Denis Vilnev

Uloge: Rajan Gosling, Harison Ford, Ana de Armas, Dejv Bautista, Robin Rajt, Džared Leto, Silvija Hoeks

Trajanje: 2h 44min.


Radnja filma

 

Mladi blejdraner, policajac po imenu “K” (Rajan Gosling) tokom lova na zastarele modele androida nailazi na tajnu čuvanu nekoliko decenija; tajnu koja bi mogla da promeni istoriju; tajnu koju mnogi žele da zauvek ostave zakopanu.

Međutim, nije samo on na njenom tragu. Najmoćniji čovek na planeti želi da pronađe kariku koja nedostaje kako bi nepovratno promenio civilizaciju.

Tokom istrage koja polako počinje da biva povezana sa njim samim, K pronalazi starijeg kolegu (Harison Ford) kod koga je ključ čitave misterije.

 

Foto: Alcon Entertainment

Oni su oblikovali “Bladerunner 2049”

 

Ne umanjujući značaj koji je imao svaki član velike filmske ekipe, bilo da je to radnik za kranom, asistent, vozač, kamerman ili montažer, predstavićemo ipak pojedince koji su najzaslužniji za konačni proizvod.

Rajan Gosling svojom tihom glumom, bez ikakve usiljenosti, plovi kroz radnju kao čamac na mirnoj reci. Njegov blejdraner, odbačen i prezren od ljudi, u sebi nosi tihu bol i večito pitanje za koje nije ni mogao da očekuje da će ikada pronaći odgovor.

Jedina prava i normalna veza sa ljudima mu je Majka, šef policije koju igra Robin Rajt, likom i stilom savršena za ulogu koju je dobila. Ma koliko je zvanično stroga i hladna, ispod površine kod Majke postoji neraskidiva nit koja je spaja sa odbačenom ljudskom kreacijom, toliko jaka da je ništa, osim smrti, ne može prekinuti.

Harison Ford je lepak koji spaja prvu sa novom pričom, jedini (uz Edvarda Džejmsa Olmosa, koji se pojavljuje u jednoj sceni) iz stare garde zadužen za buđenje uspavanih emocija kod publike koja je gledala prvi “Bladerunner” Ridlija Skota.

Foto: Alcon Entertainment

Ono što je u originalu bio Rutger Hauer, ovoga puta videćemo u liku glumca Dejva Bautiste. On je odbegli stari model androida koji ima samo jednu želju, da na slobodi provodi svoje dane. Sa druge strane on je i početak otkrivanja velike tajne koju je na sve načine pokušavao da sačuva.

Mlade nade predvođene odličnom Silvijom Hoeks, koja igra androida Lav, neumoljivu i beskrupuloznu desnu ruku Niandera Valasa i zavodljivom Anom de Armas, hologramskom ljubavi glavnog junaka, svojim nastupom nesumnjivo su osigurale nove angažmane u filmskoj industriji koja je u večitoj potrazi za novim talentima.

Malo pre pomenutog Niandera Valasa, glavnog negativca priče, čoveka koji je sebi dozvolio da preuzme ulogu Boga u distopijskoj budućnosti, igra oskarovac Džared Leto.

Njegov sterilni lik držaće vas na distanci ne dozvoljavajući ni da mu se divite niti da ga prezirete. Leto svojim likom predstavlja otelotvorenje čovekovog pada, otuđenja od prirode, gubitak ljudskosti i besmisao distopijskog mraka u koji je zapala čitava civilizacija.

Foto: Alcon Entertainment

 

Veliko priznanje moramo odati i ljudima koji stoje iza same radnje filma, bez koje Vilnev ne bi mogao da predstavi svoju viziju.

Za glavnu priču zaslužan je Hempton Fenčer, pisac scenarija i za originalni “Bladerunner” iz 1982. godine, dok mu je u sastavljanju scenarija pomagao Majkl Grin poznat po radu na pričama za ostvarenja kao što su “Green Lantern” (2011), “Logan” (2017) “Alien: Covenant” (2017).

Naravno, za one koje prate SF žanr i filmove, jasno je da su i prvi i drugi film kao inspiraciju imali radnju i likove iz romana Filipa K. Dika “Do Androids Dream of Electric Sheep?”

Muziku ovoga puta nije pisao Vangelis, ali su Hans Zimer i Bendžamin Volfiš uradili jednako sjajan posao.

 

Šta da očekujete

 

SF/neo-noar “Bladerunner 2049” okida jake i duboke emocije kod publike. Svet je postao mračno, surovo, tužno mesto, bez sunca, nade i prave ljubavi.

Kako pravi tako i oni veštački ljudi, žude za njom. Paradoksalno, androidi koji imaju emocije nemaju kome da ih iskažu, a ljudi koji su izgubli svaku nadu u bolju budućnost izgubili su i emocije i besciljno lutaju sumornim uskim ulicama metropole sastavljene od ogromnih blokova betona i hologramskih reklama.

Sivilo i beznađe nadvijaju se nad ceo film kao snažno upozorenje i opomena ljudskoj rasi da ne dozvolimo sebi da žalimo za onim što imamo tek kada ga izgubimo.

Foto: Alcon Entertainment

 

2 sata i 45 minuta prolazilo je polako. Prosto ste mogli da osetite svaki trenutak, svaku scenu, pa ipak, kraj je nekako brzo došao. Začuđujuće, ali prvi utisak bio je: “Kraj? Šteta!”

Priča je mogla da ide još. To je verovatno i bila namera Denisa Vilneva. Ipak, očekivanje da se može snimiti nastavak u materijalnom društvu, na žalost, zavisi od novca, a ne od jačine i kvaliteta filma.

Sudeći po boravku na top listama i činjenici da ga je horor limunada “Happy Death Day”, jedna u nizu ižvakanih, prostih priča iz kalupa, izgurala sa vrha, prilično jasno nagoveštava sudbinu eventualnog nastavka filma “Bladerunner 2049”.

 

Gde idemo?

 

Filmska industrija je u krizi, bar što se originalnih ideja tiče, a višedecenijsko sistematsko “zaglupljivanje” publike prostim temama i filmovima koji se gledaju kada hoćete da “odmorite mozak” dovelo je do toga da se danas dublje priče, koje teraju na razmišljanje, one koje u sebi imaju različite potencijalne završetke i moguće nastavke, bivaju odbačene kao dosadne, nerazumljive i momentalno izazivaju konačni sud da film nije dobar.

Dani kada ste izlazili iz bioskopa sa velikim “Hmmm…” u glavi, koji vas je držao do kuće, do odlaska u krevet, pa čak i narednih dana, kada god pomislite na film, definitivno su prošli, govoreći uopšteno.

Pojedinačni primeri, poput ovog, samo dokazuju tu tužnu činjenicu.

Publika je postala lenja. Savremeno doba u kome je sve servirano na tacni, na dodir prsta, koje ne zahteva ni malo muke da bi se došlo do cilja, ni malo napora da bi mogao da se ceni uspeh, pokazuje onu drugu oštricu mača.

Ne, nije mač tup, mi smo.

Nije ni trebalo da očekujemo jasan kraj. Priča koja se “kuvala” 35 godina, film koji, u pravom smislu te reči, pokušava da pokaže svu lepotu filmske umetnosti, ma kako radnja bila mračna i pesimistična, imala je za cilj da oda priznanje tituli ‘Kultno ostvarenje ‘ i pokuša da opravda svoje postojanje na najbolji mogući način.

Denis Vilnev maksimalno se potrudio da se osećajem približi originalnom filmu “Bladerunner”, fotografijom, muzikom, samim vajbom, što bi se reklo danas, ali da originalnošću ipak da svoj pečat priči.

U tome je svakako uspeo, mada se sa ovim mišljenjem neće svi složiti, naravno. U to sam se uverio samo par sekundi nakon završeka filma, komentarom iza sebe tipa: “Je*em ti film”.

 

Što reče Prljavi Hari (Klint Istvud) u filmu “The Dead Pool” (1988) …

 

 

Da, definitivno smo postali lenji i izgubili osećaj da cenimo ono što valja.

Androidi su i ovoga puta sanjali električne ovce.

Možemo li i mi ponovo sanjati filmove?

 

Ostavite komentar

%d bloggers like this: