Film “Wonder” iz našeg ugla – recenzija

 

Iako možda niste pristalica filmskih adaptacija romana, gledajući ostvarenje “Wonder”, nastalo na osnovu istoimenog bestselera iz 2012. godine autorke R. Dž. Palasio, ne možete da ostanete negativnog stava, a posebno ne ravnodušni. Ne znam odakle bih počela, da li od činjenice da je sve to istinita priča od koje vam se u pojedinim momentima stvori “knedla” u grlu ili od autentične glume Džulije Roberts i prilično impresivne Izabele Vidović. Naravno, tu je i jedanaestogodišnji Džejkob Trembli , koji je za potrebe filma izvrsnom šminkom transformisan u dečaka sa deformitetom lica, čija gluma najavljuje još jednu karijeru vrednu pažnje. Uz njih, tu je i Oven Vilson koji svojom glumom i karakterom kojeg tumači, unosi jednu dozu optimizma i mami osmeh na lice duhovitim opaskama.

 

Film je svojom radnjom smešten u savremeno doba, prateći porodicu u kojoj se sve promenilo rođenjem drugog deteta (Džejkob Trembli), dečaka koji će proći niz plastičnih operacija koje će ostaviti trag na njegovom licu, ali ne i na njegovom intelektu. Od tada čitav mikro svet iliti mikrokosmos ove porodice se menja i njeno težište postaje mali Ogi, a njegova sestra (Izabela Vidović), otac (Oven Vilson) i majka (Džulija Roberts) posebno, postaju posvećeni njemu. Kolika je žrtva svih njih i koliko je teško učiniti prvi korak i otisnuti se u realan svet sa svešću da vas gomila može progutati samo jednim pogledom, a kamoli komentarom, verno je prikazano kroz niz scena u kojima mali Ogi sam sebe ohrabruje i gleda stvarnost svojim očima, kako bi prevazišao situaciju u kojoj se našao. Mogli ste, gledajući izraz lica i govor tela Džulije Roberts, da osetite strah, strepnju, nesigurnost, ali i nadu i želju za uspehom koja muči jednu majku u momentu kada dovodi sina u regularnu školu. On tom prilikom napušta svoje sigurno porodično gnezdo u kojem mu je do tada pruženo znanje i pažnja, a nadasve ljubav i podrška, koja svima nama u bilo kom trenutku života neizmerno znači.

Foto: Blitz Film & Video Distribucija

U tome i jeste veličina ovog biografskog filma, što nas nagoni da razmišljamo o sebi samima, o drugima, kao i o našim odnosima sa drugim ljudima, o tome koliko smo mali i nemoćni pred prstom sudbine, ali i o tome koliko moćno oružje imamo u svojim rukama, a to je naše poimanje sebe samih i način na koji sebe prikazujemo okolnom svetu. Pokušaću da citiram reči Džulije Roberts iz filma, kada se kao majka obraća svom sinu ohrabrujući ga:”Ne možeš promeniti svoj izgled, ali možeš promeniti način na koji te drugi vide”.
Posebnu dimenziju filmu daje pojedinačni prikaz likova, koji se zatim međusobno prožimaju tokom daljeg razvoja radnje. Na taj način priča lagano teče, toliko da ni ne osetite da je došao kraj filma, a uporedo je gledaocu omogućeno da stvori što upečatljiviju sliku ove tužne priče sa srećnim krajem. Upravo taj uspeh nadahnjuje, jer nam pokazuje koliko je put prilagođavanja i socijalizacije težak i na kakve sve prepreke možemo da naiđemo, ali nam istovremeno govori da uprkos svemu tome ne odustajemo, pogotovo ne od sebe samih.
Bilo bi dobro da što više mladih generacija pogleda ovaj film, jer je naglasak očigledno na unutrašnjim vrednostima, koje su na žalost u ovom našem savremenom dobu, dobrim delom potisnute ili u najmanju ruku zanemarene. Film prikazuje koliko pojedini vršnjaci mogu da budu okrutni prema onima koji se razlikuju od drugih, ali isto tako nas podseća da uvek u našoj blizini postoje oni koji su vredni pažnje i koji mogu prepoznati u nama pravog prijatelja i ostati uz nas kada nam je najteže. Situacija u kojoj maleni Ogi, taman kad je mislio da je stekao pravog druga, nailazi na razočarenje, koje će kasnije na obostranu radost prevazići, podseća nas da ne odustajemo tako lako od onih koji su nam važni u životu. Nije sramota pokajati se i stati u odbranu drugarstva, baš kao što je to prikazano i na primeru Ogijeve sestre Vije i njene najbolje drugarice.

Gledajući ovaj film, osetićete ljubav na više nivoa, ljubav između zrelih partnera, ljubav između roditelja i dece, sestre i brata, unuke i bake, tinejdžersku lepršavu ljubav, drugarsku ljubav, pa čak i ljubav između čoveka i vernog kućnog ljubimca, u ovom slučaju psa. Još jedan dokaz da ljubav oplemenjuje čoveka i da emocije igraju ogromnu ulogu u zdravom razvoju pojedinca.
Sve prethodno navedeno samo govori da je Stiven Čboski, kao reditelj i kao jedan od pisaca scenarija zajedno sa Džekom Tornom i Stivom Konradom, kao i ostalom filmskom ekipom, kreirao jedno ostvarenje vredno pažnje, koje biste vrlo rado ponovo pogledali i preporučili drugima. Jedino što biste mogli da ih posavetujete pre toga, jeste da ponesu jedno pakovanje papirnih maramica, jer je malo ko u bioskopskoj sali uspeo da zadrži suze.

Ostavite komentar

%d bloggers like this: